John Nowacky
Bejzbol po Blast Entertainmentu iz Londona možda se kasno pridružio scenu PlayStation 2, ali imali su plan. Iskoristivši veliku demografsku skupinu tinejdžera i predtinejdžera na PS2, Blast je ciljao da objavi igre zasnovane na popularnim TV emisijama i filmovima po pristupačnoj ceni. Njihova strategija bila je omogućena smanjenjem naknada za izdavanje od strane Sony-ja.
Međutim, Blastov pokušaj da iskoristi postojeću popularnost PS2 došao je sa svojim setom izazova. U trenutku kada je Blast stigao na scenu 2006. godine, većina studija već je imala portfelj PS2 igara i spremnu kolekciju motora i resursa za ponovnu upotrebu. Kako bi smanjili troškove, Blast se često oslanjao na promenu izgleda postojećih igara ili zapošljavanje više studija kako bi istovremeno razvijali igre.
Ovaj pristup smanjenju troškova omogućio je Blasu da stekne prava na starije filmske franšize po veoma niskim cenama. Evropski vlasnici PS2-a imali su priliku igrati igre zasnovane na klasikama poput „Dr. Dolittle“, „Jumanji“ i „Policajac iz Beverli Hilsa“. Iako su to bile prepoznatljive franšize, neke od njih možda nisu bile privlačne ciljnoj demografskoj grupi, posebno igre poput „Policajac iz Beverli Hilsa“ koje su više bile usmerene ka odraslima.
Jedan od glavnih izazova sa kojima se Blast suočio bio je nedostatak prava za korišćenje likova glumaca u svojim igrama. Umesto toga, njihove filmske adaptacije često su obuhvatale generičke/karikature likova, razblažujući vezu sa originalnim filmovima. To je posebno bilo očigledno u igri „Policajac iz Beverli Hilsa“, gde je protagonist više ličio na Vina Dizela nego na ikoničnog Axela Foleyja, kojeg je igrao Eddie Murphy.
Razvijena od strane Atomic Planeta, igra „Policajac iz Beverli Hilsa“ bila je pucačina iz prvog lica sa mešavinom tajnih sekvenci, okršaja i mini-igara. Međutim, igra je bila kratka, obogaćena neizostavnim scenama, nedostatkom kontrolnih tačaka i nevidljivim zidovima. Ove dizajnerske odluke dovele su do toga da je igra delovala kao naporno iskustvo, bez mnogo nagrade za napore igrača.
Vizuelno, „Policajac iz Beverli Hilsa“ je bio grub, sa uglačanim karakterima i pozadinama. Nedostatak čuvene teme i tehnički problemi, poput neprijatelja koji nisu mogli ni vertikalno da ciljaju, dodatno su uticali na celokupno iskustvo. Igra je patila od slabe mehanike pucanja iz oružja, rezultirajući nerealističnim i neinspirativnim borbama.
U retrospektivi, očigledno je da Blast nije uspeo potpuno da iskoristi potencijal igre „Policajac iz Beverli Hilsa“. Objavljena u vreme kada su druge ’80s filmove dobijale uspešne adaptacije, igra nije uspela zbog brzopletog razvoja i niskog budžeta. Sa više vremena i resursa, propusti bi mogli biti otklonjeni, rezultirajući u prijatnijem iskustvu.
Na kraju, igra „Policajac iz Beverli Hilsa“ predstavljala je propuštenu priliku za Blast Entertainment. Umesto da isporuči poliranu i privlačnu igru, delovalo je više kao vežba čekiranja, brzo postavljena na prodajne police jednostavno zato što su mogli.
