Novi pristup istraživanju samosaznanja kroz virtuelnu realnost

Grupa holandskih studenata nedavno je učestvovala u istraživanju koje je uključivalo jednu sesiju virtuelne realnosti sa ciljem unapređenja samosaznanja i smanjenja samokritike. Istraživanje se fokusiralo na studente poznate po svojim sklonostima ka samokritici, tražeći od njih da pokažu saosećanje prema virtuelnom liku koji izražava svoje sopstvene samokritične misli. Ovo istraživanje objavljeno je u časopisu „Behaviour Research and Therapy.“

Samoskritika se odnosi na sklonost da se strogo procenjuje sebe, fokusirajući se na percepirane neuspehe i nedostatke. Uključuje postavljanje visokih standarda i preteranu kritiku sopstvenih postupaka i odluka. I dok samokritika ponekad može motivisati unapređenje sebe, može dovesti i do osećanja nedovoljnosti, niskog samopouzdanja i pogoršanog mentalnog blagostanja. Preterana samokritika može biti štetna, ometajući lični razvoj i doprinoseći negativnim emocionalnim stanjima poput anksioznosti i depresije.

Suprotno tome, samosaznanje podrazumeva tretiranje sebe s ljubaznošću, razumevanjem i oproštajem, posebno u teškim situacijama ili pred neuspesima. Ovakav stav podstiče emocionalnu otpornost i celokupno blagostanje, služeći kao prilagodljiva strategija regulisanja emocija koja može doprineti poboljšanju mentalnog zdravlja.

Vodeći autor studije, Marit Hidding, i kolege su istraživali da li jedna sesija virtuelne realnosti može smanjiti samokritiku i unaprediti samosaznanje tako što će učesnici zauzeti drugačiju perspektivu. Pošto postoji sukobljena veza između samokritike i samosaznanja, hipoteza je bila da poboljšanje samosaznanja može smanjiti samokritiku.

Da bi to ocenili, istraživači su osmislili vežbe u virtuelnoj realnosti bazirane na kognitivno-pojavljivačkoj tehnici nazvanoj „dupli standardi,“ u kojima su učesnici razmatrali kako bi govorili prijatelju koji izražava sličnu samokritiku. Eksperiment je obuhvatio 68 holandskih studenata psihologije sa Univerziteta u Groningenu, uzrasta od 17 do 30 godina, izabranih zbog visokih nivoa samokritike korišćenjem Skale samokritike i samoljubaznosti.

Učesnici su nasumično raspoređeni u dve grupe. Jedna grupa je učestvovala u sesiji virtuelne realnosti koja je uključivala tehnike menjanja perspektive (eksperimentalna grupa), dok je druga grupa prošla kroz sličnu sesiju virtuelne realnosti bez ove tehnike (kontrolna grupa).

Tokom procesa, učesnici su ušli u virtuelno okruženje kako bi se prilagodili. Istraživač je potom razgovarao sa njima o njihovoj samokritici i vodio ih kroz pokazivanje saosećanja u narednim ulogama. U tim ulogama, učesnicima je rečeno da zamisle virtuelni lik kao prijatelja i da ga tretiraju ljubazno, predstavljajući njihove samokritične misli. Dve takve uloge su odigrane. Za eksperimentalnu grupu, sesije virtuelne realnosti su snimane i reprodukovane, omogućavajući učesnicima da vide sesiju iz perspektive virtuelnog lika i čuju svoje ljubazne odgovore. Kontrolna grupa ovo iskustvo nije imala.

Pre i posle sesije, učesnici su završili testove koji mere samokritiku i samosaznanje (Skala samosaznanja i samokritike), kao i trenutne pozitivne i negativne emocije (Vizuelna analognа skala). Takođe su izvestili o svojim iskustvima u vezi sa prisustvom u virtuelnoj realnosti (Upitnik o grupnom prisustvu) i procenili su svoja subjektivna iskustva vezana za intervenciju.

Rezultati su pokazali da su obe grupe doživele smanjenu samokritiku i povećano samosaznanje. Ponovno reprodukovanje sesija virtuelne realnosti sa promenjenim perspektivama nije imalo poseban efekat jer su zapažene promene bile slične u obe grupe. Pozitivne i negativne emocije ostale su nepromenjene posle sesije. Studija je zaključila da „jedna intervencija u virtuelnoj realnosti zasnovana na KBT tehnici ‘duplih standarda’ bila je efikasna u smanjenju samokritike i unapređenju samosaznanja značajno kod grupe učesnika sa visokim nivoima samokritike. Ovo istraživanje je pokazalo da i pokazivanje saosećanja i dobijanje sopstvenog saosećanja imaju značajan pozitivan uticaj. Pokazivanje saosećanja nekome sa sličnom samokritikom čini se dovoljnim da se stekne samosaznanje i smanji samokritika,“ kako su naveli autori studije.

Ovo istraživanje osvetljava potencijalne terapijske efekte intervencija u virtuelnoj realnosti. Važno je napomenuti da, iako ovo istraživanje nije demonstriralo nameravani terapijski efekat, pokazalo je promene u samosaznanju i samokritici u obe grupe nakon intervencije. Stoga, ostaje neizvesno da li su promene rezultat direktnog delovanja intervencije ili su se desile slučajno. Dodatno, istraživanje je procenilo samosaznanje i samokritiku odmah nakon intervencije, a ne na dugi rok.